Vaša korpa je trenutno prazna.

Probaj

Najzanimljivija drevna jela I deo

Od drevnih careva pa do restorana brze hrane savremenog sveta, uživanje u hrani je oduvek bilo sastavni deo naših života. Uprkos njihovim nevoljama, naši preci su ipak nalazili vremena da predmete iz svoje okoline pretvore u prepoznatljive delikatese.

Ovi se izdvajaju...

Maku

Maku je drevno rimsko jelo koje se uglavnom sastoji od smrvljenog boba. Prvobitno je nastalo na Siciliji, a prihvaćeno je onda kada su Sicilijanci postali sastavni deo Rimskog carstva.

Što se tiče pripreme, bob je bio kuvan sa mnogim biljem i suvim začinima. Zatim se smesi dodavalo maslinovo ulje i dobijala se neka vrsta supe. Ostaci su se mogli procediti i sušiti, te su se kasnije jeli kao grickalice. Iako se danas malo gde poslužuje, neki restorani, naročito na Siciliji, ovaj specijalitet imaju u ponudi.

Međutim, bob može biti uzrok bolesti pa čak i smrti nekih ljudi kojima nedostaje enzim glukoza-6-fosfat dehidrogenaza Određeni ljudi bez ovog enzima ne mogu da prerade toksine iz boba te dolazi do uništavanja njihovih crvenih krvnih zrnaca od strane tih otrova.

Ovo retko, nasledno stanje se inače češće javlja među Mediterancima nego u ostatku sveta.

Moretum

Ostajemo u starom Rimu, moretum je jedna vrsta namaza od sira koji su rimski seljaci koristili na raznim vrstama hleba.

Ovaj namaz spominje i veliki pesnik Virgilije, poznatiji po epu Eneidi i zbirci pesama Apendiks Vergilijana. Naime, jedna od pesama se bavi i hranom i istoimeno je nazvana „Moretum.“ U pesmi, seljak skuplja sastojke sa svoje zemlje (beli luk, bilje i puter) i potom priprema jelo dok sve vreme priča i peva svom robu.

Tu je takođe još jedna opšteprihvaćena varijacija ovog jela koja je u sebi imala i pinjole što neverovatno podseća odnosno liči na savremeni pesto.

Što se tiče imena, sa obzirom da su svi sastojci morali biti zajedno smrvljeni u avanu (lat. mortar), imalo je smisla nazvati ga po njemu.

Šrikand

Reč je izvedena iz sanskritske reči za mleko (kšir) i persijske reči za slatko (kand), šrikand je desert od fermentisanog mleka. Tačno poreklo je izgubljeno u istoriji, ali tradicija kaže da se pojavio u drevnoj zapadnoj Indiji.

Kaže se da su nomadi, putujući stočari, preko noći ostavljali usireno mleko ili jogurt, kako bi se zgusnuli. Kasnije verzije šrikanda su sadržavale i druge sastojke, poput šećera, začina i koštunjavog voća.

Danas se uglavnom može naći na severu Indije gde šrikand služe kao jelo za doručak. Na jugu, zadržali su tradiciju da se radi o desertu.

Što se tiče samo procesa pravljenja, mleko se zagreva i potom hladi na sobnoj temperaturi, a zatim se dodaje posebna kultura koja dovodi do formiranja tvrdo zgrušanog mleka. Ovakvo mleko se procedi kako bi se odstranila surutka, a potom se dodaju ostali željeni sastojci.

Tamales

Ovo je izrazito tradicionalno srednjeameričko jelo i smatra se da postoji bar od 1500-te g.n.e. Neki dokazi ukazuju čak i na period koji datira sedam vekova ranije.

Sama reč je izvedena iz reči nahuatl jezika koja označava „smotanu hranu“ (tamali), a pravilan singular bi bio tamal. (U engleskom se čak i danas često piše i izgovara „tamale.“)

Tradicija kaže da su Maje pravile poslastice od kukuruznog brašna koje su bile i punjene i prazne, a fil su činile razne vrsta riba, pasulja, ali i jaja.

Asteci su bili dosta slični Majama, po nekim opisima koje daje Bernardino de Sahagun – španski sveštenik koji je zapisivao svoja iskustva u Novom svetu odmah po osvajanju Asteka. (Oni su imali i desertni tamales koji je bio punjen voćem ili medom)

Tamales, naročito onaj koji se pravi od mlevenog amaranta je dobio i religijsku konotaciju uglavnom zato što je često nuđen kao ponuda različitim bogovima. Kao rezultat toga Katolička crkva je čak i zabranila tamales i amarant. Za one koji bi bili uhvaćeni u pripremi ovog jela vrlo verovatnu kaznu je predstavljalo pogubljenje.

Crna supa

Kao po kakvom pravu Spartancima drevne Grčke pripada jedno od najgnusnijih jela u istoriji.

Crna supa (melas zomos) je tradicionalna supa ili bujon koji je jela vojska. I ona kao i sve ostalo što se vezuje za Spartu doprinosi legendi da ih ništa nije zanimalo do ratovanja, pa se i supa jela samo kako bi se živelo, mada neki tvrde da su u njoj i uživali. Ona je pravljena od skuvane svinjske krvi, svinjetine i sirćeta i bila je ozloglašena još za svog vremena.

Navodno jedan stranac koji ju je probao je rekao da sada konačno razume zašto su Spartanci voljni da daju svoje živote u bitkama kada je crna supa sve što mogu da jedu.

Drugo predanje se tiče kralja Pontija koji je želeo da proba supu. Naredio je spartanskom kuvaru da je spremi za njega i čim je probao, bio je zgrožen. Kuvarev odgovor na to je bio da se kralj prvo trebao okupati u spartanskoj reci kako bi uživao u supi, suštinski mu govoreći da bi morao biti Spartanac kako bi u njoj našao lepotu.

Nažalost, ili možda i ne, nema određenog recepta koji je preživeo do našeg vremena. (Međutim, širom sveta se još uvek uživa u raznim supama od krvi.)